Између наде и сна

Бакир Изетбеговић се нада да ће БиХ признати независност Косова и Метохије, иако је свјестан да ће прије умријети свака нада и Србија признати одвајање дијела своје територије него што ће неки српски политичар из Републике Српске дати сагласност да БиХ призна независност јужне српске покрајине.

И док се Бакир нада, Милорад Додик сања независну и самосталну Републику Српску. Додик сања у тренутку када је подвио реп, јавно се понизио и капитулирао повлачећи референдум о Суду и Тужилаштву БиХ. Бјекство Пучдемона и неуспио референдум у Каталонији, која има 100 пута већи БДП од Републике Српске, показује колико је реално да се Република Српска у овом тренутку одцијепи од БиХ, јер ни Србија ни Русија тренутно не би дале подршку и признале независност. Република Српске је толико финансијски исцрпљена да би морала узети кредит да спроведе референдум, а сувишно је говорити о нашој снази, спољном утицају и средствима неопходним за лобирање у центрима моћи, и то у тренутку када су међународне околности веома неповољне.

Бакир и Додик се надају и сањају, један другом међусобно смечују лопте и играју тениски меч главама и судбинама народа који нажалост представљају, подижући непотребно тензије и упорно скрећући пажњу јавности са кључних животних проблема. Милету је последњи смеч дошао у правом тренутку да скерене пажњу са референдумског дебакла и економског хаоса, и није требало сумњати да ће набачену лопту и уиграну акцију од старог другара спремно дочекати на волеј и кренути таласом новим спинова и лажног патриотизма на РТРС-у.

Бакиру и Додику је лако да сањају и да се надају јер им је стомак пун, виле топле а одабир маникира, педикира, фризера и ресторана највећа брига њих и чланове њихових породице, даљих и ближих сродника. Са друге стране јава огромне већине грађана је суморна и веома тешка, и сваки дан смо свједоци како родитељи плачу пред камерама јер својој дјеци не могу обезбједити довољно хљеба, топлу обућу, одјећу, топао дом и кров над главом. Већина у овој држави сања да својој дјеци и породици обезбједи најосновније и живот достојан човјека, али када се снови ни након двије деценије нису претворили у јаву и стварност многи су приморани да трбухом за крухом и главом без обзира побјегну са ових простора.

Здрав разум овдје је давно изгубио битку са лудостима, хаосом, анархијом, манипулацијама, сталним тензијама и животом под притиском, и због тога нам одлазе најбољи, најобразованији и најспособнији, јер једино тако могу сачувати здрав разум и интегритет. Свако онај ко позива на здрав разум, мир, окретање животним проблемима, уређењу друштва, рад институција и бригу о најугроженијим  слојевима становништва проглашава се издајником, слабићем, лудаком, неспособњаковићем…

Ружни снови, планови, изјаве и потези неодговорних лидера узрокују суморну јаву и стварност у којој се налазимо. БиХ се претвара у један велики Агрокор, јер је финансијска ситуација очајна а привреда на кољенима. Кредити и акцизе само додатну одлажу критични моменат и додатну дувају пренапрегнути балон док тачке пуцања, која је неизбјежна ако се ускоро не направи велики заокрет.

Слобода говора је загарантована, новинари треба да буду провокативни и постављају незгодна питања али сматрам да су новинари Дојче велеа претјерали и прешли црвену линију. Новинарка Зорица Илић упорно је инститирала да јој Бакир одговори на питање да ли је спреман за нови рат, док је њен колега Бакир Цанић на крају интервјуа имењаку из Предсједништва БиХ потурио карту Балкана да оловком мијења и црта границе по свом нахођењу!?У најмању руку је непристојно и непримјерено доћи из Њемачке у ратом опустошену државу и питати челне људе да ли су спремни за нови рат, и тражити да цртају границе по својој жељи јер је управо то у прошлости изазивало крваве сукобе у којима су само у прошлом вијеку просторима страдали милиони недужних. Шта би се догодило да неки новинар из БиХ оде у Берлин да интервјуише Ангелу Меркел и пита је да ли је Њемачка спремна за још једну „Барбаросу“ и напад на Русију због кризе у Украјини, или да јој потури карте Алзаса, Лорена, Гдањска или Судета и затражи да их преправља? Сигурно је да би интервју аутоматски био прекинут, новинар за уши истјеран из Њемачке и трајно му забрањен улазак у Европску Унију.

Бакира не треба амнестирати на било који начин, јер је и последњим интервјуом показао да је незрео и наиван политичар без довољно искуства и дипломатских манира, јер је себи дозволио да упадне у просту новинарску замку умјесто да их опомене и понаша се државнички штитећи углед институције коју представља. Ипак велика одговорност за последње дизање тензија и сулудо звецкање оружјем је и на непристојним новинарима који нажалост  очито не познају трагичну прошлост ових простора. Да иоле знају какве су трагедије и патње доживјели милиони прије само 20-ак година, посрамили би се и при самој помисли да неког одговорног питају да ли је спреман за нови рат.

Очекујем да сервис и уредници “Њемачког таласа“ упуте јавно извињење својим гледаоцима у региону, и да санкционишу новинаре, који са потешкоћом и говоре српски језик, јер су својим непристојним понашањем и неприкладним питањима непотребно изазвали нови талас тензија на немирном брдовитом Балкану, баш као што су то неки свјесно и намјерно радили почетком 90-их година прошлог вијека. Ја и многи поштоваоци њемачке културе, дисциплине и достигнућа, којима је СР Њемачка примјер уређености и доброг функционисања система, непријатно смо изненађени последњим инцидентом јер смо навикли да из Њемачке долазе другачији таласи и подршка.

 

Небојша Вукановић

 

1 komentar

  • Бијах ја дуго у Херцеговини Небојша,не видјех ја доле пуно поштивалаца њемачке културе и тих вјетрова што од тамо долазе,немој на крају да увијаш,пиши и на крају што мислиш ,као и већина ако не сви одавде,а не политички…

Оставите одговор