I naši dani

Parakele i pogledi prof. dr Vidomira Pareženina o stanju u društvu sada i početkom 20-og vijeka

 

Ne mogu se nikako odupreti želji da ovde ispišem stihove pesme nastale pre 112 godina koje je tada napisao jedan od najznametijih Srpskih pesnika s početka prošlog veka i uopšte, koje na najpragmatičniji način odslikavaju našu sumornu i tamnu životnu stvarnost, naročito izraženu u današnjim Srpskim prostorima. Poseban povod i razlog dakako za to mi dolazi iz neposrednog okruženja koje je po svemu specifično i čudno do te mere da izaziva kod mene lično latentni stid i sram.
Oni koji su iole obrazovani iz stihova će odmah shvatiti i razumeti o kome Srpskom pesniku se radi, a onim drugima i navodjenje imena neće ništa posebno značiti.
Jedna od redjih i omiljenih pesama koju, na žalost po svome sadržaju, uvek mogu tečno izrecitovati, jer je znam napamet, toliko upečatljivo odslikava našu današnju stvarnost u svakoj svojoj strofi i u svakom stihu, da toplo preporučujem svakome da je još jednom ovom prilikom pročita. Neće sigurno zbog toga zažaliti.


„Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja:
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni:
Pogledajte sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje:
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata,
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata:
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izradjuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti:
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede:
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove:
Mesto svetle istorije i grobova.

Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronadjosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove:
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu ko pauci:
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda,
Al kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane“.

Posle veoma dugog života i rada u Beogradu, kao rodjeni Hercegovac, vratio sam se pre 3 godine na starinu, u selo nadomak Trebinja, gde trenutno živim.

U svemu bogatom i sadržajnom životu radeći i u zemlji i u inostranstvu i u nauci i u struci, prošao sam skoro ceo svet i nagledao se svakakvih čuda i čudovišta. Ali ono što sam doživeo u Trebinju u zadnje 3 godine prevazilazi sve do sada. Sve što je vezano za ljude u svakom pogledu, osim prirode i lepote grada samo od Boga date.

Kao dete pa sve do završetka studija i duže posle toga sam permanentno slušao o preuizvišenoj tradicionalnoj dobroti, časti i poštenju, posebno Istočnih Hercegovaca. Svu spoznaju koju sam primao od mojih starih i neposredno se kao mlad čovek uveravao u to, skoro je srušeno u zadnjih 3 godine i postalo u svemu suprotnost toga. Pitao sam se zašto je to tako iako vrlo dobro znam odgovor na to pitanje. Nema potrebe posebno elaborirati takav odgovor ovom prilikom, jer bi se u ovoj sredini to teško razumelo, posebno u sredini u kojoj je život pretvoren u zavisnost svake moguće vrste.

Ranije sam pisao o letargičnosti Trebinjaca kao osobini koja je prerasla u vrlinu, ali ona nije još uvek zastrašujuća, ni za sebe same, a ni za druge.

Ako se bilo kakvim slučajem suočite sa problem kao posledicom ne činjenja institucija sistema države osetite se bespomoćnim i nezaštićenim do te mere da osetite strah što se nalazite u ovakvoj sredini. Za to postoji bezbroj primera, jer proizilaze iz pravila življenja koja su plod nečije lude mašte kao gladi za vladanjem i koja su kao takva odomaćena, skoro standardizovana.

Vreme u kome je naš pesnik živeo bilo je karakteristično po svemu, kako i sama pesma govori, danas posle više od jednog veka je sve isto, samo još mnogo lošije, ustvari ništa se nije promenilo.

Podele po političkoj odnosno partijskoj podobnosti su prevazišle sve druge podele. Velika većina ljudi je spremna, da ne kažem da čeka u redu, preko noći da postane konvertit isključivo iz individualnih i sebičnih interesa. Život na ovim prostorima pokazuje da ne mali broj ljudi bi za sitnu sinekuru preko noći pristali da budu konvertiti, ne obazirući se na ništa pa čak ni na ono što je sveto. Ovo ludilo mora što pre da prestane inače će nas kao društvo potpuno razoriti i uništiti. Nestaćemo kao društvo koje ima kapacitet da bude odgovorno pa čak i da uopšte kao civilizovano i postoji.

Postoji iskonska potreba umišljenih individua da vladaju ljudima do mere koja predstavlja iživljavanje. Ta suluda patološka potreba ili glad da imate potčinjene ljude postaje pravilo u vladanju ljudima. Ako se to nastavi doći ćemo brzo u situaciju da ljudi neće moći sahraniti nekoga, ako prethodno ne dobiju saglasnost od takvih samozvanih velmoža. To ludilo ide dotle da sutra nećete moći kupiti bombonjeru ili metlu ako nemate vezu za to. Ovakve situacije su u prošlosti vidjene tako da ovakva praksa ni po čemu ne bi bila originalna odnosno nova.

Lično sam to pa skoro doživeo u više navrata. Svi koji žive na selu znaju šta znači voda. To je nasušna potreba pogotovu u vremenu u kome živimo, jer ljudi danas na selu imaju daleko veće potrebe u odnosu na vremena kada su se ljudi kupali jednom u 10 dana, na ruke prali posudje i veš, a nuždu vršili medju dračama. Više puta sam se obraćao lično gradonačelniku Trebinja zato što su institucije zakazale, a zakazale su jer ne postoje, da mi izadje u susret i odobri cisternu vode. Uvek i po pravilu kada imate jednostavan problem, to mora doći na nivo gradonačelnika, složeni problemi su, barem meni nekako lakši i sa njima mogu da duram bez gradonačelnika. Zadnji put nisam imao vode nedelju dana, malu i veliku nuždu sam vršio kao moji preci pre 100 godina, kuvao sam na vodi kupljenoj u prodavnici i da se nije pojavio moj„spasilac“ u liku gradonačelnika, morao bih se negde odseliti. Da mi je palo na pamet da mu sliku uramim i okačim pored ikone svetog Lazara i kada bi čuo za to, siguran sam da se ne bi postideo zbog toga, već na protiv bilo bi mu drago da to čuje. Ta skorojevićka malogradjanština je toliko uzela maha da ljudi umišljaju da su sveci kada nekome učine nešto za šta bi trebali odgovarati, jer su nekoga doveli do ponižavajućeg nivoa. U Kruševcu u najvećoj crkvi u gradu pored ikona mnogih svetaca nalazi se i ikona Bratislava Gašića, poznatijeg kao Bata Santos ili Bata keramičar. Verovatno je i on preko noći postao neki doktor nauka.

Zar nije paradoksalno da u zemlji u kojoj je struja nacionalni proizvod postoje domaćinstva koja nemaju tu privilegiju, da imaju priključak za električnu energiju, donedavno je to bio slučaj sa osobom koja je bila samo kilometar udaljena od privatnog kompleksa generalnog direktora EPRS.

U 21.veku svako selo treba da bude infrastrukturno rešeno (put, voda, struja) i da to ne predstavlja nikakvo posebno civilizacijsko dostignuće na kome će se graditi ili učvršćivati neka politika.

U gradu u kome su ugrožene elementarne egzistencijalne potrebe gradi se bazen kao kapitalna investicija koji treba da koriste gradjani koji pred izbore masovno dobijaju skromne pakete pomoći, koji puno znače u potpunoj životnoj nemaštini. To je odraz potpunog odsustva fundamentalnog osećaja za realnost i ne samo to, već potpuno odsustvo znanja u projektovanju prioriteta u potrebama gradjana.

U sistemu vrednosti u kome su isplivali najgluplji, najnepismeniji, najneškolovaniji, jednom rečju polusvet, koji nezaustavljivo kreirara novi vrednosni sistem u ambijentu potpune alijenacije sa trajnim posledicama u svakome mogućem obliku, iznedrili su se novi uzori. Ko uopšte normalan treba da se ugleda na ljude koji predstavljaju novu nozovi Trebinjsku elitu, Joce Duduleje, Čome diplome, Laze berberine, Bate jegulje, Žike ajkule, Mike lirike, Njunje gologoše, ili pak one koji su obezvredili najviše naučne titule, a da nemaju hrabrosti ni da se barem njima i predstavljaju. Svi nabrojani, nisam siguran da su ikada pročitali neku knjigu, posle „Družina Pere Kvržice“ ili „Orlovi rano lete“ kao obavezne lektire u osnovnoj školi, ako su i to pročitali.

Ulazak u Skupštinu Trebinja je pretvoren u pitanje života i smrti, pitanje svih pitanja kao da je Skupština Trebinja hram besmrtnika.

Razvojni put Bore šnajdera je divna novela Aleksandra Popovića, ali razvojni put malog Muke ili pak razvojni put velikog Hadži Tuke je teška tuga lepog podneblja i u njemu nekada slavnih ljudi. Svi veliki i poznati Trebinjci su to na žalost postali tek kada su otišli iz Trebinja, neki od njih nikada posle toga nisu ni posetili Trebinje. Zamislite, mada je to zaista teško zamisliti, šta bi neki od tih slavnih Trebinjaca danas u ovom vrednosnom sistemu bili, kada bi se nekako reinkarnirali, Luka Ćelović, da mi Bog oprosti, bio bi šofer nekom opštinskom načelniku ili u najboljem slučaju nekom izvršnom direktoru u HET-u, Vojvoda Luka Vukalović bi bio portir u Domu kulture, a Jovanu Dučiću bi verovatno dali mesto bibliotekara u Trebinjskoj biblioteci, da ne govorimo šta bi zapalo Grofa Savu Vladislavića.

Zato se ne treba čuditi, da ko god ima i malo u glavi otići će odavde, bilo gde, gde god može. Postavlja se samo po sebi pitanje, kakva je to osoba, lekar specijalista ili pak načelnik odelenja, koji prihvataju kao normalno da im direktor ustanove u kojoj rade bude automehaničar. Ne pitam se, kako um kod tih ljudi to izdražava, pitam se kako to njihov stomak izdražava. A onda se kao pitamo kako smo došli do toga da nam se deca leče od najtežih bolesti putem SMS poruka. Ništa ovde nije slučajno. Život je ovde protkan od čitavog niza farsi.

Ne treba biti previše vispren pa zaključiti da će se i za barem 30 godina ovde dogadjati-odvijati život koji će u potpunosti potvrdjivati stihovi pesme čuvenog Srpskog pesnika. Možda još bolje citat našeg poznatog glumca u jednoj divnoj predstavi ide u prilog izrečenom.

„Ovaj svet je podeljen oštro na dva dela, na budale i na one koji treba da trpe. Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti domaćini misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda. Kao da iza njih neće ništa da se dogodi. Ovaj prostor je škrt kada treba da iznedri čoveka sa misijom i zato se ovde stalno strada, živi se stihijski, primitivno…i svi neprestano stradamo. Uzmeš nove ljude, čiste, bez biografije, bez prtljaga, ….,svi su izmedju sebe ucenjeni, svi se drže za vratove,…, svi na koje možemo da izvršimo pritisak, da mi iznenadimo budućnost, a ne ona nas,…“

Ko god danas u društvu u kome živimo iznosi surovu istinu o sitnim dušama vezanim velikim interesima, kao Nebojša Vukanović u Trebinju i Republici Srpskoj, nosi sa sobom teške ožiljke. Takav nikada ne biva miljenik vlasti, za njih on je okoreli disident, a njemu zamislite takva uloga veoma prija. Više puta sam govorio kako na ovim prostorima nisam sreo većeg Srpskog altruistu od Nebojše Vukanovića, iako mnogi ne znaju ni šta to zapravo znači, možda je i njegova vrednost baš u tome.

Dugo na ovim prostorima postoji interesna grupa koja se ne menja, to su ustvari oni Sterijini rodoljupci, oni koji samo menjaju bedževe. Najpogubnija tekovina tranzicije na ovim prostorima je potpuno obezvredjivanje svega, a pre svega obrazovnog sistema. Kada celi narod ili prostor otrujete lažnim diplomama, da ne kažem čomama i trivijalnim znanjima, to je kao kada pesejemo ambroziju, što bi rekao jedan moj kolega i prijatelj i teško je posle iskoreniti, treba dugo vremena za to. Ovo ludilo vodi ka tome da ćemo na kraju svi imati diplome i onda će sve stati. Posle toga nam preostaje da dajemo diplome za nerodjenu decu, što bi rekla Danica u Balkanskom špijunu, prvo decu zaposle, pa ih onda radjaju. Kada nekom tupadžiji kupite doktorat, zašto njegovom davnom pretku to ne bi učinili, pa onda pričati kako imate ovekovečeni pedigre, kako sve što loše i lopovlukom činite ima neku logičnost i opravdanje u jadnim precima. Nisu još stigli do askurdjeda, ali ako zatreba i to će uraditi.

Zašto bi bilo ko danas učio i studirao kada to može elegantno i jednostavno kupiti. Pa zar nam neposredni primeri ne govore da kada kupite diplomu ili doktorat imate šansu da dosegnete i do gradonačelničke funkcije, najmanje načelničke, u suprotnome, najverovatnije ćete biti prinudjeni da se iselite iz sopstvene sredine, da postanete emigrant iz sopstvene zemlje. Pa valjda je to više nego očigledno. Danas na ovim prostorima, ako niste politički podobni, ne može vas zapasti ni mesto ključara na groblju, taman da vam je Bog ujak, što bi naš narod rekao.

Ako ste barem malo talentovani za neko stvaralaštvo i pri tome ste slobodno-misleći onda vam je u ovoj sredini jedina razumna i racionalna mogućnost da odete odavde, kao što su to naši slavni preci činili, u suprotnome morate se prijaviti u nekoj od narodnih kuhinja, da bi preživeli. Ima još jedna mogućnost, da glumite budalu po mogućnosti polu-uračunljivog čoveka poslušničkih manira da bi nekako ušli u „političku sektu“ i normalno živeli, strogo vodeći računa da se negde ne okliznete i pokažete da ipak imate glavu i u njoj malo više mozga, nego što se traži. Sve vreme morate glumiti poniznu budalu veličajući velmožu do granica na kojima i njemu to postaje otužno. Glupost je daleko cenjenija i mnogo se bolje plaća. Čak je postala poželjna vrlina. To je matrica na kojoj počiva funkcionisanje Srpskog društva danas.

U Srbiji je donedavno živeo Miodrag Stojković, jedan od najboljih svetskih genetičara, napustio je Srbiju onda kada je na jednoj od klinika čiji je rad koordinirao, došao voljom politike, čovek koji je samo mesec dana pre toga prodavao lubenice na pijaci u Surčinu. Miodrag Stojković je danas, izmedju ostalog, član matične komisije za ocenu naučnih dostignuća kandidata za Nobelovu nagradu u oblasti medicine, dakle neko ko odlučuje ko će dobiti Nobelovu nagradu.

Još jedan slučaj je medju mnogima paradoksalan, ali u svemu upečatljiv, jer odslikava našu više nego poraznu svakidašnjicu, najobrazovaniji Srbin danas, koji tečno govori sedam svetskih jezika, posle više bezuspešnih pokušaja apliciranja da nadje angažman u Srbiji, morao je otići u svet. Danas je redovni profesor na najprestižnijem Univerzitetu na svetu ikada, na Harvardu.

Ako je dozvoljeno biti malo više ironičan, onda bih završio ovo pisanje sa metaforom „panem et circenses“, zadugo ovde će egzistirati „naši“ dani u neizmenjenom ili konzistentnom izrazu svega što nas kao ljude čini.

 

prof.dr Vidomir Parežanin