palpal

Гдје нестадоше пркосни Срби устаници?

Широм Европе дешавају се протести и борба грађана за бољи животни стандард и праведније друштво. Француски пољопривредници су стајским ђубретом из великих цистерни испрскали државне институције незадовољни откупним цијенама и подстицајима, белгијски у знак протеста пролијевају млијеко улицама, док су њемачки металци приморали велике компаније да им додатно повећају плате и смање број радних сати..

У Федерацији БиХ готово сваког мјесеца дешавају се протести. Радници се боре за своја права, нападају власт, врше притисак, а демобилисани борци су блокирали путеве широм Федерације и направили хаос тражећи од федералног премијера Фадила Новалића да испуни њихове захтјеве. Новалић је у сталним маказама и приморан да чини разне уступке, некад стављајући потпис на обичан листић папира, док наша премијерка безбрижно диже намете, стеже свима каиш и лупета о бољем животу, стабилности, напретку…

Сви се буне, само Срби ћуте и трпе, иако су вјероватно изложени највећем притиску, понижењима, унутрашњој окупацији и медијском режимском злостављању. Окупаторски режим влада насиљем и страхом, и свако ко није дио режимских структура је грађанин другог реда. Они који се отворено супростављају безумљу, режиму и насиљу изложени су прогону, притисцима, а прогона нису поштеђени ни чланови њихових породица. Застрашивање иде толико далеко, да рецимо у мом родном Требињу ађутанти Луке Петровића застрашују и пријете конобарима и људима који само „лајкују“ повремено моје текстове на друштвеним мрежама!?
Срби су се у прошлости увијек бунили и устајали против тирана, окупатора и рђаве власти. Војвода Грдан је међу првима дигао устанак против Турака у поробљеној Европи кад су Османлије биле пред Бечом и на врхунцу моћи. Сувишно је сада набрајати све велике буне и устанке које смо у прошлости дизали против Аустроугара, Турака, усташа, Нијемаца, aли и домаћих тирана. Кнез Милош Обреновић је пристао на Сретењски устав и повукао се са власти након Милетине буне и устанка српских сељака који нису пристали на повећање намета, понижења и хирове бахатог и среброљубивог кнеза.


Питање је шта се то догађа са садашњом генерацијом Срба, и зашто својим кукавичлуком срамотимо своје славне претке? Зашто смо постали плашљивице које клече пред дезертерима, бахатим кукавицама, криминалцима, олошем и битангама? Чега се бојимо и шта можемо да изгубимо? Чланство на евиденцији Завода за запошљавање или минималац од 400 марака за робовски рад и кулучење?

Прије неколико година Додик је јавно запријетио борцима ВРС да ће им укинути борачки додатак и инвалиднине ако изађу на улицу и организују протесте, и од тада нажалост готово да нема никаквог масовнијег отпора режиму јер смо без разлога поклекли и као народ показали велику слабост! Да имамо мало поноса и пркоса, већ сутрадан би бар један корпус демобилисаних бораца био испред Палате Републике, а понижени Додик би абдицирао као кнез Милош пред Милетом Радојковићем и утекао би на Кипар или Русију, као што је Милош утекао на своје велико имање у Добруџи, у Румунији. Нажалост Додикове пријетње и уцјене су прошле некажњено, а након тога он је све снажније почео да стеже дизгине и кроти питоме одане поданике, који мазохистички уживају у патњама, болу и понижењима.


Да су међу живима покојни војвода Неђо Видаковић и Раде Радовић, као и друге велике војсковође и јунаци широм Српске, сигуран сам да Додикове срамотне пријетње борцима не би прошле некажњено, и да би колико сутра колона неустрашивих кренула ка Бањалуци и дигла општи устанак. Нажалост најбољи, најчеститији, најхрабрији и најспособнији који су преживјели рат пострадали су у миру, управо да не би пружили отпор банди и угрозили њихову велику пљачку и отимачину свега оног што је у рату крвово стечено и одбрањено.

Све док будемо без икаквог отпора трпили понижења, тортуру и злостављања, неће нам бити боље, неће бити опоравка и истинске слободе. Ваљда се Срби опамете и сјете великог Његоша који је давно поручио да је „свијет овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној, ал тирјанству станут ногом за врат, привољети га ка познанију права, то је људска дужност најсветија“

 

Небојша Вукановић