Фићфирић против Голијата, спашавање редова Григорија

Тишина, мук и невјерица гласно одзвањају Херцеговином након тектонског поремећаја и смјене Григорија Дурића. Режимски и дворски медији покушавају да ублаже његов велики пораз, и пишу како се тобоже сам Григорије на Сабору добровољно пријавио и „жртвовао“ да оде у Франкфурт како би финансијски опоравио Њемачку епархију? Нису жртве хиљаде наших „бауштелаца“ који су оставили породице како би тешким пословима зарадили нешто новаца да пошаљу кући и прехране породице, већ је тобоже „жртва“  пребогати владика који иде у Њемачку да руководи Епархијом?                              

Цијела Епархија захумско-херцеговачка и приморска је под хипотеком, Григорије је успио да негативно послује чак и са чувеном баштом и хотелом „Платани“, који су рудник злата, па су хотел и чувена башта тренутно затворени и предати на управљање Дејану Бодироги. Угашена Фондација „Свети Вукашин“, пропали „Агрокоп“, „Епархијски радио Видослов“, хотел „Платани“ и десетак повезаних фирми несталих у стечају говоре о Григоријевим (не)способностима и бизнису, које су га наводно препоручиле да преузме финансијски посрнулу њемачку Епархију, у коју неће бити из Меркелине касе уплаћиване милионске владине донације, као из буџета Републике Српске.                                                              

Колико је Григорије „добровољно“ отишао у Њемачку говори податак да је прије само мјесец дана детаљно говорио о својим припремама и програму обиљежавања 800 година Захумско-херцеговачке епархије наредне 2019. године. Прије пола године натјерао је све свештенике и монахе у Епархији да му потпишу писмо подрше и успротиве се његовој смјени и мене назову нечастивим (или Сотоном) јер сам у писму патријарху, Синоду и свим владикама апеловао да га уклоне из Херцеговине.  Григорије је био световни, духовни, политички и привредни Господар Херцеговине, и не вјерујем да ће неко у скорије вријеме имати толико власти и моћи у рукама, као што је он имао уз Додикову подршку, и због тога је он грчевито бранио своју позицију.                                 

Подсјетићу јавност да сам ја ЈЕДИНИ који је јавно апеловао, молио и тражио Григоријеву смјену, у више наврата писао писма патријарху Иринеју, члановима Синода и свим владикама наше свете Цркве, апелујући и молећи да умире Херцеговину, зауставе урушавање угледа Цркве и подјеле у народа тако што ће Григорија премјестити што даље од Земље Хумске.                         

Подсјетићу да сам уочи самог почетка мајског Сабора почео са објавом фељтона и детаљно говорио о повезаним фирмама и великим злоупотребама у Епархији захумско-херцеговачкој, и још једном апеловао на владике да уклоне Григорија. Драго ми је што Београд, патријарх, сабор и владике поштују и вјерују оном што сам написао, што сам им предочио у бројним писмима, и што је уз Божију промисао и помоћ именован нови владика Димитрије, који ће сигурно допринијети метаноји, свеопштем духовном и моралном опоравку Херцеговине.                                                      

Желим да се захвалим прије свега редакцији сајта „Борба за веру“ и „Васељенска телевизија“, као и другим медијима у Србији који су преносили фељтон и све моје текстове, и тако помогли да глас из Херцеговине допре до Београда. Такође желим јавно да се захвалим угледном београдском адвокату Поповићу и неким владикама наше Цркве, који су нашли времена да ме саслушају и након разговора и предочених докумената покрену питање Григоријевог понашања, те трагом мојих текстова затраже финансијску контролу и истрагу. Не желећи да уништим углед наше Цркве, нисам желио писати и објављивати многе фрапантне ствари, фотографије и документе од којих би многи остали без даха.                   

Григорије је бијесан као рис, сикће, пријети, клевеће и прави конструкције како је тобоже смијењени Василије Качавенда стоји иза мене и мог писања. Иако у то нико није вјеровао, па чак ни прије неколико дана када сам најавио Григоријеву смјену и финансијсју истрагу, мали Фићфирић и нечастиви Давид је побиједио Голијата, који је мислио да је недодирљив. Не желим да ликујем и славим, јер сматрам да ово није моја већ велика побједа Херцеговине, али и велики пораз папе и Ватикана.

До вриједних докумената сам дошао упорним радом, припремајући се за одбрану од три тужбе које је Григорије недавно поднио против мене. Кључни тренутак који је прелио чашу догодио се када је Григорије лично тражио, по тврњама предсједника Суда Милана Босића, да се плијене ствари из куће мојих родитеља како би Григорије наплатио душевну бол, иако ја имам свој стан и имовину. Григорије је покушао да ме уништи, што није хришћански, и ишао тако далеко да је нападао и чланове моје породице, те ми на правди Бога узео значајну суму новаца јер сам у интервјуу са Алијагићем поставио „сугестивно“ питање, како су оцијениле праведне требињске кадије.

Прије нешто више од годину дана сам однио уплатницу у Епархијски дом и преко њему блиских свештеника јасно поручио Григорију да му нећу прећи преко узнемиравања мојих родитеља, да у здрављу потроши новац који сам му уплатио али да нећу стати и нећу се смирити док га не отјерам из Херцеговине, и да зна да се најслађе смије онај који се последњи смије“!

Убјеђен сам да се Григорије горко каје због десетина напада, клетви и бруталне кампање коју је годинама водио против мене, желећи да заштити своје мецене и пријатеље политичаре на власти. Његов примјер би требао послужити за наук многим силницима и моћницима који се сматрају недодирљивим, попут Луке Петровића и осталих, који треба да схвате како су правда и истина споре али достижне, и да воде рачуна о свом бахатом понашању.   

Као хришћанин нећу се понашати као они који су хтјели да ме потпуно униште након пораза 2014. и овим завршавам причу о Григорију, осим ако будем приморан на одговор. Још једном му искрено желим све најбоље у Њемачкој, да из свега извуче поуке, када га прође бијес и жеља за осветом, јер сам убјеђен да ће у њему превладати онај прави Хришћанин.

Жао ми је само што Григорије са собом у Њемачку неће повести и већу групу улизица, која ће напустити његову задњицу непосредно прије укрцавања на авион, јер би Херцеговина без њих била пуно боље, љепше и здравије мјесто за живот.

 

Небојша Вукановић