Цензура, терор и застрашивање

Директор Радио Требиња Манојло Ћук забранио је да у Гласу Требиња излази фељтон који је годинама писао мој стриц Милорад Вукановић, иначе доктор историјских наука. Милорад је дуго времена у наставцима писао фељтон о историјским темама, који се нису бавили политиком већ прошлошћу, важним историјским личностима, међусобним односима у регији, странпутицама и заблудама српског народа…                                                                          

Предратни млади скојевац и узорни комуниста Манојло Ћук, у маниру доброг кумровачког ђака, без објашњења и било каквог разлога забранио је да се до даљњег у Гласу Требиња објављују текстови које је Милорад припремио, што је још један у низу доказа да се враћамо у 48, и да су се у Требињу повампирили духови старих ознаша и удабаша. Нажалост историја се понавља, и потомци оних који су прогонили, тукли и хапсили моје претке, само зато што су се супростављали насиљу, отимању куће, земље и стоке у задруге, сада поново прогоне мене и чланове моје уже и шире породице. На срећу времена су се ипак промијенила, и у „лијевим скретањима“ и „црвеном терору“ више нема масовног стријељања „кулака“ и недужних сељака, као што су то радили Сава Мизара, Владо, Петар Драпшин или Димитрије Булајић, али су неке методе контроле, покоравања и застрашивања грађана узнапредовале.

Страшно је да у 21-ом вијеку људи буду прогоњени само зато што имају контакт са неким кога је режим прогласио својим непријатељем. Најстрашније је што управо недостојни Григорије, умјесто да мири и благосиља народ, у својим проповједима упорно помиње непријатеље и душмане које треба уништити!                                                         

Милорад је постао мета само зато што је мој стриц, и звјери покушавају да га увриједе и понизе без икаквог основа, повода и разлога. Већ 5 дана насловна вијест из Српске на сајту РТРС-а су Вукановићи, а Кербер Михаиловић преноси непотписане текстове у којима се без икаквих доказа брутално вријеђа, понижава и дискредитује мој стриц, који је у рату проживио пакао у Дубровнику, био хапшен, претучен, избачен са фалкутета а на породичну кућу у више наврата бацана бомба. Нажалост дочекао да га након свега прогоне и неки потоњи Срби, умјесто да пруже братску помоћ сународницима који су у прошлом вијеку преживили голготу и масовна страдања. Посебно је тужно што у нападима и прогону учествују наши духовни пастири, који би, да је среће и искрене вјере у Христа, требали да окријепе и охрабре православну браћу да опстану, умјесто што се љубе, служе и друже са фратрима и језуитима.                                                                

Цензура, забрана изласка фељтона, свакодневни напади и медијске манипулације уперене против чланова моје породице су небитне, и неће нанијети никакву штету човјеку који неоспорно има велики углед у својој средини, и за кога ће свако рећи да је истинска душа од човјека који никада није ни мрава згазио.                                                                                           

Због моје истрајне борбе са системом, пуно је мојих блиских сродника и пријатеља доживјело разне непријатности, било нападано, смијењено, шиканирано, остало без посла, изложено мобингу или испаштало на друге начине. Користим и ову прилику да упутим још једно јавно извињење стрицу Милораду, као свој родбини и пријатељима који су недужно испаштали свих ових година јер кукавице немају храбрости да се мени отворено супроставе.                                                                                  

Надати се да ће ускоро проћи ова потоња времена потоњих људи, који знају да ставити образ по задњицу често није лијепо ал буде корисно, те да ће поново доћи вријеме истинске слободе, када ће људи без страха од одмазде смјети јавно да износе своје ставове и убјеђења, отворено указују на девијације у друштву.

Покушавају да ме спусте, значи да сам горе!

 

П.С. Сви они који учествују у прогону моје породице, зову и узнемиравају моје старе родитеље, покушавају да плијене ствари из куће, нападају недужне и малтретирају моју родбину, морају бити свјесни да патње, стрес, сузе, нарушавање здравља и прогон недужних никада нећу заборавити нити опростити!

 

Небојша Вукановић