palpal

Чега се и кога плаше Требињци?

Аутор текста је проф. др Видомир Парежанин, универзитетски професор у пензији, један од кандидата за одборника у Скупштини града Требиња  на Листи за правду и ред  Небојше Вукановића

 

Kао дугогодишњи симпатизер и поборник вредности које заговара Небојша Вукановић који је према моме мишљењу истински Српски алтруист у Источној Херцеговини, а и шире, нашао сам се на Листи за правду и ред, Небојша Вукановић, за одборника Скупштине Требиња за локалне изборе који ће се одржати у новембру 2020.године.

Од пре 3 године интензивно боравим на селу надомак Требиња, а од пре скоро 2 године перманентно живим, после више од 50 година живота у Београду. За ово релативно кратко време у Требињу, нагледао сам се свакаквих чуда и чудовишта, непосредно сам осетио сваку могућу релативну ограниченост живота и рада у малом, али надасве лепом граду какав је Требиње. Требињци су сами себи наметнули летаргичност као особину до те мере да је сматрају чак и врлином. Моје изненађење је било утолико веће што сам имао сасвим другу спознају и уверење темељено на традиционалним вредностима, па је зато и чуђење оправдано веће.
Схватио сам да су чуда и чудовишта иста и у окружењу, она су изгледа судбина наших простора, што би народ рекао кастиг један. Асоцијација је и на Паскаљевићев филм „Време чуда“ из 1989. према истоименом роману Борислава Пекића из 1965.године.


Веома брзо и скоро коначно сам се смирио пред чудима и чудовиштима, без њих наши животи, ако су било коме важни и наши животи нису замисливи. Осећање спокоја пред уништењем је летаргија осуђеника који зна да му следи агонија, али ипак није у стању да је замисли.
Не знам зашто је то тако или пак не знам довољно, да бих себи објаснио смртоносну социјалну парезу. Мало је људи било где који би мирне душе прихватили дугорочан боравак у „затвору“ уз неизбежно присуство нечастивих, утврђено као подручје покварености, безакоња и понижености.
Kако је могуће у друштву које буквално не постоји са својим фундаменталним прерогативима, успоставити контролу над њим. Зато што не постоји контрола, пре контроле над ничим, ваља затрти све што представља иоле људску заједницу. Погубна је чињеница да су велможе у Републици Српској све што су нам даривали постигли уз помоћ друштва, дакле нас самих и фаталну немоћ да се разуме позиција људи неодговорних за своју судбину и што је још важније, судбину своје деце.


Да ли су нам криви властодршци и велможе, који би у сваком нормалном вредносном систему или амбијенту били заиста то што и јесу, нико и ништа, несрећници који покушавају да извуку све што се може из своје потресне неспособности. Њихови успони су незамисливи без нашег пада, њихови плусеви у свему претпостављају наше минусе. Они су свакако последица равнодушности према губитку свега што нас је чинило или још увек чини људима. Шта би многима од њих нормалан човек поверио, а да при томе буде спокојан, будимо реални, многима од њих не знам да ли бих дао да ми и ауто оперу. Такви су узели нашу судбину у своје руке и управљају нашим животима.
Ђаво је поодавно дошао по своје, све што је наше, нихово је. Они нас перманентно искушавају докле можемо да издржимо у трпљењу. Невероватно је да мирно покоравање људи, који ће увек гордо беседити о својој бунтовности, нема граница. Могу да чине са нама буквално шта им се прохте. Ништа нам не вреди ламентирати над изгубљеним временом, како се уопште десило да нас никоговићи, бездушници и фукаре зауздају и учине нас безвојлним и нимало одлучним да их барем у самоодбрани ухватимо за гушу.


Једино у надреалности, у којој смо хтели то или не, под тоталном наркозом, па нам је свеједно где смо се затекли и не правимо разлику између кошмара и буђења, могући су митинзи помахниталих властодржаца усамљених од себе и уздигнутих над свима, како нам тек предстоји будућност светлија више него икада (аеродроми, аутопутеви, клинички центри, гондоле,.., ). Kада би сутра неко чак и у лудилу треснуо идеју о градњи метроа у Требињу, најмање 50% становништва би поверовало у такву невиђену будалаштину. Шојић са Турцима и Швеђанима је дете Вујица према овим велможама.

Овде се историја понавља сваки дан. Овде изгледа људи живе од будућности, јер на садашњост немају право. Судски поступци трају дуже од живота. Овде људи сматрају да ћемо као друштво више напредовати, ако што више назадујемо. Овде си нормалан само ако не полудиш и што је најгоре живиш само зато да би умро. А што се тиче времена, оно је бесконачно.
То је наша неумитна стварност из које се тешко производи буђење. Не знам или не верујем да је то ипак најгоре што нам се десило у растакању свега што вреди и има разума, свест о себи и постојању у свему извитопереном животу.


Надам се да ипак није, зато што не постоје границе. Нису људи које је произвео накарадни вредносни систем одговорни за своје тужне поступке, већ заморчићи који се можда и радују новим „сецирањима“ на живо. Нисмо се одрекли нових узбуђења, а „чуда“ неће престати да се појављују и да расту. Можда, ако икада буде потребно и буде прилике, нећемо имати довољно велике „кавезе“ за њих.
Ако нам је икада био потребан вредносни систем у коме ће владати правда и ред онда је то свакако данас. Kада би смо се некако вратили у 1865.годину и угледали се у време када је Српски кнез Михајло Обреновић прокламовао 3 принципа на којима је Држава Србија тада функционисала:закон једнак за све, политички противник ми није непријатељ и звања према знања.
У то време, читао сам о томе, баштован, коњушар, батлер и хостеса на двору су били кудикамо образованији од целокупне данашње Владе Републике Српске. Они су неспорно били елита за ове данашње, а није то било тако давно.
Може ли нам се догодити на неки волшебан начин да јава превлада сан, па да Требиње ипак буде слободно.Највећа снага Требиња је у његовим људима односно грађанима, али је та снага на жалост заробљена, унижена, понижена и у рукама је неколико умишљених велможа, самозваних бегова па чак и кнезова, иако немамо кнежевину. Снагу грађана као највећу у Требињу треба паметно артикулисати да би она ефектуирала жељеним дометима на понос Требиња. Требиње је град у коме је политика најмоћнија сила и као таква би се бранила свим могућим и немогућим, легалним и нелегалним начинима и средствима. У таквој констелацији живота нема граница безчашћу, безскрупулозности и свему непримерено цивилизованом животу. Због тога политика треба да уступи место професионализму и вредностима које истински значе живот.


Требињци и Требињке треба да буду достојанствени и достојни будућности своје деце и да схвате да је њихов глас суверен и да може донети слободу у којој ћемо се без икаквих бреша осећати цивилизовано, јер ћемо моћи градити односе достојне човека, у правом смислу те речи.
Израз највеће љубави и патриотизма према Требињу треба да буде економија и насушнатежња да се живи много боље. Тек тада можемо говорити о достојанству грађана, када створимо услове да можемо да генеришемо већи и бољи животни стандард. Највећи интерес Требињаца, као и свих других, је да имамо професионалне и демократске институцијеодвојене и изоловане од политичког утицаја у сваком могућем смислу. Чврсто верујем да грађани већински имају снаге да то разумеју, у супротном нема нам ни напретка ни спаса. Потребна је већа дистрибуција правде и то грађани осећају непрестано на сваком кораку. Постоји дубока укорењеност, више него акумулирана, утицаја политике и политичке моћи на креирање и управљање животима људи и потребне су Танталове муке да би се то искоренило.


Да ли је могућа односно достижна таква слобода у којој ће сваки Требињац моћи на сред Платана ставити хоклицу, на њу се попети и најгласније односно најгрлатије изнети свој критички став и мишљење о функционисању градске администрације и да му због тога неће зафалити ни длака са главе већ напротив, његово мишљење ће се узети у обзир с поштовањем? Да ли је могућа у Требињу нормална култура дијалога неистомишљеника и као таква доприносити афирмацији напредног Требиња, где ће политички противник бити пријатељ, а не непријатељ? Да ли је могуће да у слободном Требињу нико не зависи од било кога другога, а поготову политичара, па таман он био најмоћнији човек на свету? Апсолутна независнот човека као индивидуе треба да представља највеће достигнуће Требиња као града. Да ли је могуће од Требиња направити град и место живота и стваралаштва где се никоме успех и знање неће узимати за зло, јер се не уклапа у „нечију“ схему стваралаштва и да због тога има више главобоље него спокојства?


Да, све је то заиста могуће ако би Требињци узели своју судбину у своје руке и својим бунтом и гласом казнили све оне који су их учинили углавном грађанима другог реда, довели до руба егзистенције и пуког преживљавања и натерали да се селе са својих вековних огњишта не би ли како тако преживели. Дошло је што би народ рекао „цара до дувара“ да напокон завлада правда и ред у којима ће закони бити једнаки за све.Немамо се више чему надати без радикалних односно темељних промена, никакво нам „подмазивање“ више не би помогло.


Листа за правду и ред ће ускоро изаћи пред грађане Требиња са свеобухватним програмом који претпоставља будући развој Требиња по мери свих њених грађана. Требиње треба да се уреди по стандардима који постоје у најразвијенијим срединама да би постао просперитетни и престижни град, што свакако по свему заслужује. Требиње треба да постане „Српски Сан Ремо“.
За то је неопходна потпуна и безусловна деполитизација или департизација, а најпогоднији израз је професионализација, градске управе-администрације и свих Општинских јавних предузећа.
То није лако постићи и биће потребна пуна подршка јавности односно грађана Требиња. Требиње као несумњиво најразвијеније место у Источној Херцеговини и најлепши град у РС може, као пример свима другима,провести релативно брзо суштинску и темељну професионализацију институција града Требиња примерено времену у коме живимо, како би били минимално у кораку сасавременим светом. Предуслов за то је политичка воља коју би свакако требало обезбедили.
Свака професионализација сама по себи је болна, а апсолутна апсолутно болна. Истинска професионализација има за последицу по правилу трајну позитивну вредност, јер систем функционише на институционалним основама.
Сви махом досадашњи, а посебно садашњи политичари су имали и имају политичку конзистентност у којој политичка лојалност и родбинска припадност имају предност у односу на професионализам. И политичка лојалност и родбинска припадност нису саме по себи лоше, већ је лоше што се по правилу стављају испред професионализма. Трајно гледано то може имати несагледиве негативне последице које се временом тешко коригују, јер неминовно постају хроничне као друштвено штетне.

Видомир Б.Ј. Парежанин

Kандидат за одборника Скупштине града  Требиња са Листе за правду и ред, Небојша Вукановић, број 1