Čega se i koga plaše Trebinjci?

Autor teksta je prof. dr Vidomir Parežanin, univerzitetski profesor u penziji, jedan od kandidata za odbornika u Skupštini grada Trebinja  na Listi za pravdu i red  Nebojše Vukanovića

 

Kao dugogodišnji simpatizer i pobornik vrednosti koje zagovara Nebojša Vukanović koji je prema mome mišljenju istinski Srpski altruist u Istočnoj Hercegovini, a i šire, našao sam se na Listi za pravdu i red, Nebojša Vukanović, za odbornika Skupštine Trebinja za lokalne izbore koji će se održati u novembru 2020.godine.

Od pre 3 godine intenzivno boravim na selu nadomak Trebinja, a od pre skoro 2 godine permanentno živim, posle više od 50 godina života u Beogradu. Za ovo relativno kratko vreme u Trebinju, nagledao sam se svakakvih čuda i čudovišta, neposredno sam osetio svaku moguću relativnu ograničenost života i rada u malom, ali nadasve lepom gradu kakav je Trebinje. Trebinjci su sami sebi nametnuli letargičnost kao osobinu do te mere da je smatraju čak i vrlinom. Moje iznenađenje je bilo utoliko veće što sam imao sasvim drugu spoznaju i uverenje temeljeno na tradicionalnim vrednostima, pa je zato i čuđenje opravdano veće.
Shvatio sam da su čuda i čudovišta ista i u okruženju, ona su izgleda sudbina naših prostora, što bi narod rekao kastig jedan. Asocijacija je i na Paskaljevićev film „Vreme čuda“ iz 1989. prema istoimenom romanu Borislava Pekića iz 1965.godine.


Veoma brzo i skoro konačno sam se smirio pred čudima i čudovištima, bez njih naši životi, ako su bilo kome važni i naši životi nisu zamislivi. Osećanje spokoja pred uništenjem je letargija osuđenika koji zna da mu sledi agonija, ali ipak nije u stanju da je zamisli.
Ne znam zašto je to tako ili pak ne znam dovoljno, da bih sebi objasnio smrtonosnu socijalnu parezu. Malo je ljudi bilo gde koji bi mirne duše prihvatili dugoročan boravak u „zatvoru“ uz neizbežno prisustvo nečastivih, utvrđeno kao područje pokvarenosti, bezakonja i poniženosti.
Kako je moguće u društvu koje bukvalno ne postoji sa svojim fundamentalnim prerogativima, uspostaviti kontrolu nad njim. Zato što ne postoji kontrola, pre kontrole nad ničim, valja zatrti sve što predstavlja iole ljudsku zajednicu. Pogubna je činjenica da su velmože u Republici Srpskoj sve što su nam darivali postigli uz pomoć društva, dakle nas samih i fatalnu nemoć da se razume pozicija ljudi neodgovornih za svoju sudbinu i što je još važnije, sudbinu svoje dece.


Da li su nam krivi vlastodršci i velmože, koji bi u svakom normalnom vrednosnom sistemu ili ambijentu bili zaista to što i jesu, niko i ništa, nesrećnici koji pokušavaju da izvuku sve što se može iz svoje potresne nesposobnosti. Njihovi usponi su nezamislivi bez našeg pada, njihovi plusevi u svemu pretpostavljaju naše minuse. Oni su svakako posledica ravnodušnosti prema gubitku svega što nas je činilo ili još uvek čini ljudima. Šta bi mnogima od njih normalan čovek poverio, a da pri tome bude spokojan, budimo realni, mnogima od njih ne znam da li bih dao da mi i auto operu. Takvi su uzeli našu sudbinu u svoje ruke i upravljaju našim životima.
Đavo je poodavno došao po svoje, sve što je naše, nihovo je. Oni nas permanentno iskušavaju dokle možemo da izdržimo u trpljenju. Neverovatno je da mirno pokoravanje ljudi, koji će uvek gordo besediti o svojoj buntovnosti, nema granica. Mogu da čine sa nama bukvalno šta im se prohte. Ništa nam ne vredi lamentirati nad izgubljenim vremenom, kako se uopšte desilo da nas nikogovići, bezdušnici i fukare zauzdaju i učine nas bezvojlnim i nimalo odlučnim da ih barem u samoodbrani uhvatimo za gušu.


Jedino u nadrealnosti, u kojoj smo hteli to ili ne, pod totalnom narkozom, pa nam je svejedno gde smo se zatekli i ne pravimo razliku između košmara i buđenja, mogući su mitinzi pomahnitalih vlastodržaca usamljenih od sebe i uzdignutih nad svima, kako nam tek predstoji budućnost svetlija više nego ikada (aerodromi, autoputevi, klinički centri, gondole,.., ). Kada bi sutra neko čak i u ludilu tresnuo ideju o gradnji metroa u Trebinju, najmanje 50% stanovništva bi poverovalo u takvu neviđenu budalaštinu. Šojić sa Turcima i Šveđanima je dete Vujica prema ovim velmožama.

Ovde se istorija ponavlja svaki dan. Ovde izgleda ljudi žive od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Sudski postupci traju duže od života. Ovde ljudi smatraju da ćemo kao društvo više napredovati, ako što više nazadujemo. Ovde si normalan samo ako ne poludiš i što je najgore živiš samo zato da bi umro. A što se tiče vremena, ono je beskonačno.
To je naša neumitna stvarnost iz koje se teško proizvodi buđenje. Ne znam ili ne verujem da je to ipak najgore što nam se desilo u rastakanju svega što vredi i ima razuma, svest o sebi i postojanju u svemu izvitoperenom životu.


Nadam se da ipak nije, zato što ne postoje granice. Nisu ljudi koje je proizveo nakaradni vrednosni sistem odgovorni za svoje tužne postupke, već zamorčići koji se možda i raduju novim „seciranjima“ na živo. Nismo se odrekli novih uzbuđenja, a „čuda“ neće prestati da se pojavljuju i da rastu. Možda, ako ikada bude potrebno i bude prilike, nećemo imati dovoljno velike „kaveze“ za njih.
Ako nam je ikada bio potreban vrednosni sistem u kome će vladati pravda i red onda je to svakako danas. Kada bi smo se nekako vratili u 1865.godinu i ugledali se u vreme kada je Srpski knez Mihajlo Obrenović proklamovao 3 principa na kojima je Država Srbija tada funkcionisala:zakon jednak za sve, politički protivnik mi nije neprijatelj i zvanja prema znanja.
U to vreme, čitao sam o tome, baštovan, konjušar, batler i hostesa na dvoru su bili kudikamo obrazovaniji od celokupne današnje Vlade Republike Srpske. Oni su nesporno bili elita za ove današnje, a nije to bilo tako davno.
Može li nam se dogoditi na neki volšeban način da java prevlada san, pa da Trebinje ipak bude slobodno.Najveća snaga Trebinja je u njegovim ljudima odnosno građanima, ali je ta snaga na žalost zarobljena, unižena, ponižena i u rukama je nekoliko umišljenih velmoža, samozvanih begova pa čak i knezova, iako nemamo kneževinu. Snagu građana kao najveću u Trebinju treba pametno artikulisati da bi ona efektuirala željenim dometima na ponos Trebinja. Trebinje je grad u kome je politika najmoćnija sila i kao takva bi se branila svim mogućim i nemogućim, legalnim i nelegalnim načinima i sredstvima. U takvoj konstelaciji života nema granica bezčašću, bezskrupuloznosti i svemu neprimereno civilizovanom životu. Zbog toga politika treba da ustupi mesto profesionalizmu i vrednostima koje istinski znače život.


Trebinjci i Trebinjke treba da budu dostojanstveni i dostojni budućnosti svoje dece i da shvate da je njihov glas suveren i da može doneti slobodu u kojoj ćemo se bez ikakvih breša osećati civilizovano, jer ćemo moći graditi odnose dostojne čoveka, u pravom smislu te reči.
Izraz najveće ljubavi i patriotizma prema Trebinju treba da bude ekonomija i nasušnatežnja da se živi mnogo bolje. Tek tada možemo govoriti o dostojanstvu građana, kada stvorimo uslove da možemo da generišemo veći i bolji životni standard. Najveći interes Trebinjaca, kao i svih drugih, je da imamo profesionalne i demokratske institucijeodvojene i izolovane od političkog uticaja u svakom mogućem smislu. Čvrsto verujem da građani većinski imaju snage da to razumeju, u suprotnom nema nam ni napretka ni spasa. Potrebna je veća distribucija pravde i to građani osećaju neprestano na svakom koraku. Postoji duboka ukorenjenost, više nego akumulirana, uticaja politike i političke moći na kreiranje i upravljanje životima ljudi i potrebne su Tantalove muke da bi se to iskorenilo.


Da li je moguća odnosno dostižna takva sloboda u kojoj će svaki Trebinjac moći na sred Platana staviti hoklicu, na nju se popeti i najglasnije odnosno najgrlatije izneti svoj kritički stav i mišljenje o funkcionisanju gradske administracije i da mu zbog toga neće zafaliti ni dlaka sa glave već naprotiv, njegovo mišljenje će se uzeti u obzir s poštovanjem? Da li je moguća u Trebinju normalna kultura dijaloga neistomišljenika i kao takva doprinositi afirmaciji naprednog Trebinja, gde će politički protivnik biti prijatelj, a ne neprijatelj? Da li je moguće da u slobodnom Trebinju niko ne zavisi od bilo koga drugoga, a pogotovu političara, pa taman on bio najmoćniji čovek na svetu? Apsolutna nezavisnot čoveka kao individue treba da predstavlja najveće dostignuće Trebinja kao grada. Da li je moguće od Trebinja napraviti grad i mesto života i stvaralaštva gde se nikome uspeh i znanje neće uzimati za zlo, jer se ne uklapa u „nečiju“ shemu stvaralaštva i da zbog toga ima više glavobolje nego spokojstva?


Da, sve je to zaista moguće ako bi Trebinjci uzeli svoju sudbinu u svoje ruke i svojim buntom i glasom kaznili sve one koji su ih učinili uglavnom građanima drugog reda, doveli do ruba egzistencije i pukog preživljavanja i naterali da se sele sa svojih vekovnih ognjišta ne bi li kako tako preživeli. Došlo je što bi narod rekao „cara do duvara“ da napokon zavlada pravda i red u kojima će zakoni biti jednaki za sve.Nemamo se više čemu nadati bez radikalnih odnosno temeljnih promena, nikakvo nam „podmazivanje“ više ne bi pomoglo.


Lista za pravdu i red će uskoro izaći pred građane Trebinja sa sveobuhvatnim programom koji pretpostavlja budući razvoj Trebinja po meri svih njenih građana. Trebinje treba da se uredi po standardima koji postoje u najrazvijenijim sredinama da bi postao prosperitetni i prestižni grad, što svakako po svemu zaslužuje. Trebinje treba da postane „Srpski San Remo“.
Za to je neophodna potpuna i bezuslovna depolitizacija ili departizacija, a najpogodniji izraz je profesionalizacija, gradske uprave-administracije i svih Opštinskih javnih preduzeća.
To nije lako postići i biće potrebna puna podrška javnosti odnosno građana Trebinja. Trebinje kao nesumnjivo najrazvijenije mesto u Istočnoj Hercegovini i najlepši grad u RS može, kao primer svima drugima,provesti relativno brzo suštinsku i temeljnu profesionalizaciju institucija grada Trebinja primereno vremenu u kome živimo, kako bi bili minimalno u koraku sasavremenim svetom. Preduslov za to je politička volja koju bi svakako trebalo obezbedili.
Svaka profesionalizacija sama po sebi je bolna, a apsolutna apsolutno bolna. Istinska profesionalizacija ima za posledicu po pravilu trajnu pozitivnu vrednost, jer sistem funkcioniše na institucionalnim osnovama.
Svi mahom dosadašnji, a posebno sadašnji političari su imali i imaju političku konzistentnost u kojoj politička lojalnost i rodbinska pripadnost imaju prednost u odnosu na profesionalizam. I politička lojalnost i rodbinska pripadnost nisu same po sebi loše, već je loše što se po pravilu stavljaju ispred profesionalizma. Trajno gledano to može imati nesagledive negativne posledice koje se vremenom teško koriguju, jer neminovno postaju hronične kao društveno štetne.

Vidomir B.J. Parežanin

Kandidat za odbornika Skupštine grada  Trebinja sa Liste za pravdu i red, Nebojša Vukanović, broj 1