Bojan Milićević o motivima borbe za pravednije Trebinje

Na Listi za pravdu i red je i student četvrta godine Filozofskog fakulteta u Istočnom Sarajevu Bojan Milićević, koji uskoro treba da diplomira i postane profesor ruskog i srpskog jezika i književnosti. Prenosim u cjelosti njegov post koji govori zašto se odlučio boriti za novo, bolje, uređenije i pravednije Trebinje…

 

Vukana svi znate. Većina ljudi koji se usude da misle svojom glavom, podržava ga govoreći: „Bravo, Vukane!“, „Vukane, kralju!“, i slično.
Čim se suočimo sa nekom nepravdom, nađe se neko ko kaže: „Treba zvati Vukana“.
Kako bi podrška izašla iz tih deklarativnih okvira, bez razmišljanja sam pristao da budem dio grupe od 20-ak ljudi koji su stali uz Vukana na listu „Za pravdu i red – Nebojša Vukanović“.

Zašto?


Zato što, kao što već rekoh, smatram da nije dovoljno tapšati po ramenu čovjeka koji se bori za svakog ugroženog pojedinca.
Zato što ne prodajem svoj obraz za pripravnički staž i metar asfalta.
Zato što ne želim da se u mom gradu sankcionišu ljudi koji se usude da misle i govore drugačije ili da, ne daj Bože, popiju kafu sa nekim ko ne podržava vlast.
Zato što vjerujem da u mom gradu omladina ima pravo na budućnost bez lijepljenja plakata, skupljanja glasova i jednoumlja.
Zato što znam da s Vukanom nema partijskih prljvih poslova i pritisaka, karakterističnih za politiku, nego postoji jedan prijateljski odnos.
Zato što ne želim više da slušam defetističke priče: „Ništa ti ne vrijede desetke ako se ne učlaniš u stranku“.
Zato što odbijam da prihvatim korupciju kao uobičajnu i gotovo legalnu stvar.
I na kraju, zato što želim da bude što manje situacija u kojima „treba zvati Vukana“.


Za kraj bih citirao našeg pjesnika Simu Pandurovića i stihove pjesme „Vekovi“.
„Ja mrzim naše jednoliko vreme,
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše.“

Ne dozvolimo im da nas uguše u ropstvu straha!

Bojan Milićević